Zašto se neki muškarci, kada im je teško, povlače u sebe ? Zašto je to tako ?
Zar nije isto i sa decom i ženama ? Pa svi se mogu ponekad povuci u sebe !
Odgovor leži u naučenom obrascu ponašanja, najverovatnije još u detinjstvu. Npr. kada se dete ne ponaša kako bi roditelji želeli, juri, viče, beži, a zapravo traži ljubav i pažnju roditelja, oni obično krenu sa kritikama, batinama, pretnjama. To što ono dobije nije ono što traži, što mu je potrebno, u datoj situaciji. Tako nauči da je možda bolje da se povuče u sebe.
Inače, ono čega ima dovoljno u detinjstvu, čovek neće silno želeti kasnije u životu. Npr. ako je dete dobilo potrebnu roditeljsku ljubav izrasta u samodovoljnog čoveka, a ne čoveka koji je željan ljubavi ili stalno sa osećajem uskraćenosti za ljubav drugih ljudi.
Ako bi, kada mu je teško, kada proživljava bol, stres i patnju, bio otvoren i govorio o tome, on se pita da li bi dobio željenu reakciju i podršku. Ako nije siguran u to, lakše mu je da se zatvori u sebe i ne priča ni sa kim.
Ako je takva situacija u partnerskom odnosu, da se jedan od partnera ,,zatvara“ kada proživljava neki gubitak, neuspeh, tešku situaciju, to je znak da nije dovoljno izgradjena međusobna bliskost, otvorenost i razumevanje. Vi ne znate šta zapravo treba, a šta ne treba vašem partneru. Npr. ne treba davati savete, žaliti ga, pametovati, kritikovati …
Isto je i sa decom ! Kada u roditeljima ne vide svoje saveznike, kada jedan ili oba roditelja nisu na njihovoj strani, oni neće pričati otvoreno o svojim problemima, neće ih deliti sa njima. Možda će sačuvati bliskost i otvorenost sa jednim od roditelja a sa drugim ne, jer smatraju da je besmisleno pričati sa njim i da neće dobiti razumevanje koje im je potrebno.
Dakle, pitajte vašeg partnera šta mu je potrebno u teškim situacijama kao vaša podrška, a šta je ono što mu neće pomoći. Tako možete unaprediti i sebe i svoje odnose sa drugima.
Izvod iz odgovora psihologa Jaroslava Samoilova