“Muškarci ne plaču”… ili ipak?
U terapijskoj praksi često čujem rečenice poput: “Moram da izdržim, nemam pravo da se žalim” ili “Ako ne budem uspešan, nisam vredan”.
Iako živimo u vremenu kada se mnogo govori o ravnopravnosti, muškarci i dalje nose nevidljiv teret – da budu snažni, racionalni, samostalni i finansijski uspešni. Taj pritisak, često neizgovoren, ume da nagrize i samopouzdanje i partnerske odnose.
Zašto muškarci dolaze na terapiju?
Iako stigma oko psihoterapije polako slabi, muškarci se i dalje ređe obraćaju za pomoć nego žene. Kada to učine, razlozi su najčešće:
-
Stres i burnout – posao je prioritet, a cena je iscrpljenost i osećaj “praznog rezervoara”.
-
Problemi u partnerskom odnosu – teškoće u komunikaciji, udaljenost od partnerke, nesklad između posla i privatnog života.
-
Perfekcionizam i osećaj neuspeha – mnogi muškarci sopstvenu vrednost mere statusom.
-
Anksioznost i krize identiteta – pitanje: “Ko sam, osim svoje funkcije na poslu?”, postaje centralno.
-
Samopouzdanje i intimnost – strah od ranjivosti i nesigurnost u odnosima.
Šta stoji iza tih osećanja?
Istraživanja potvrđuju da su očekivanja od muškaraca i dalje duboko tradicionalna:
-
Budi glavni hranitelj porodice.
-
Ne pokazuj slabost.
-
Postigni “meru uspeha” kroz karijeru i status.
U stvarnosti, oba partnera danas grade karijere, porodica traži emocionalnu uključenost, a konstantna dostupnost kroz tehnologiju povećava stres. Sve to stvara osećaj da muškarci žive u “dva sveta” – starim očekivanjima i novim ulogama.
Kako to utiče na veze?
Mnogi muškarci priznaju da im je najteže pokazati slabost pred partnerkom. Umor i pritisak često vode u povlačenje i manje komunikacije, što žene mogu doživeti kao nezainteresovanost.
Terapija često otkriva da problem nije ljubav, nego iscrpljenost. Kada muškarac dobije prostor da iskaže osećanja, partnerstvo postaje mesto snage, a ne tereta.
Glavne teme na terapiji sa muškarcima
-
“Vredim samo kroz rad” – Rad na oslobađanju od identifikacije isključivo s poslom.
-
Balansiranje uloga – Pronalaženje ravnoteže između karijere i porodice.
-
Emocionalna pismenost – Učenje izražavanja osećanja bez straha od osude.
-
Perfekcionizam – Postavljanje realnih ciljeva i odustajanje od “uvek moram biti najbolji”.
-
Samoprihvatanje – Shvatanje da je prava vrednost u autentičnosti i odnosima.
Priče iz prakse
-
Marko, 42 godine, menadžer: Živeo je u stalnoj trci za uspehom. Terapija mu je pomogla da nauči kako da delegira i stavi fokus i na brak i porodicu.
-
Nenad, 33 godine, IT stručnjak: Ostvario je sve profesionalne ciljeve, ali je osećao prazninu i distancu u vezi. Terapija ga je naučila kako da gradi intimnost i emocionalnu bliskost.
Šta možemo da promenimo?
-
Normalizovati traženje pomoći – Psihoterapija je hrabrost, ne slabost.
-
Razvijati partnersku podršku – Otvoren razgovor o pritiscima povezuje partnere.
-
Promovisati balans, ne “superjunaka” – Snaga je u autentičnosti i odmoru.
-
Edukacija o mentalnom zdravlju – Pričati o tome znači graditi zdraviju zajednicu.
Zaključak
Savremeni muškarac živi u kontradiktornom svetu: očekuje se da bude i emotivan i snažan, i uspešan i dostupan, i lider i nežan partner. To nije nemoguća misija, ali zahteva podršku i promenu starih obrazaca. Terapijsko iskustvo pokazuje da muškarci duboko žele bliskost – samo im je potreban siguran prostor da je grade.
Pitanje za kraj:
Kada ste poslednji put svom partneru rekli kako se zaista osećate?
Preporuke za pojedince i partnere:
-
Razvijanje emocionalne iskrenosti – učiti izražavati potrebe i smanjivati očekivanja.
-
Negovanje međusobne podrške – zajednička odgovornost partnera u karijeri i vezi.
-
Unutrašnja motivacija i postavljanje realnih ciljeva – preispitati šta istinski ispunjava.
-
Rad na balansiranju uloge – fleksibilne podele kućnih i karijernih obaveza.
-
Osnažiti socijalne mreže podrške – prijatelji, grupe za diskusiju, partneri.
-
Promena društvenih narativa – negovati kulturu u kojoj nije uspeh samo karijerni, nego i lični i emocionalni razvoj.