Jedna od ključnih stvari za postavljanje zdravih osnova, za porodicu u formiranju, je da oba partnera postave jasne granice prema svojim primarnim porodicama.
To se uči tokom odrastanja. Mnogi mladi ostaju predugo u okviru svojih primarnih porodica zato što roditelji nastavljaju da brinu o njima. Na taj način, oni odbijaju da odrastu.
S druge strane, roditelji takođe mogu manipulisati decom koja započinju svoj samostalan život, tražeći više njihove pažnje i vremena, oboljevajući, kako bi morali da ih češće posećuju i sl.
Važno je znati da niko nikome ništa nije dužan ! Odnosno, roditelji su odgovorni za svoju decu do njihovog punoletstva, ali ne i do 30-te, 40-te godine. Takođe , deca nisu dužna da čuvaju i izdržavaju svoje roditelje, osim ako to ne rade tako da ne žrtvuju svoje dobro.
Mlad čovek/žena najpre treba da nađu načina da otpočnu samostalan život, a onda i da postave jasne granice, ako roditelji nastave da se mešaju. Ne treba se svađati, raspravljati oko toga. Čim budete pokazali da možete da funkcionišete kao odrasli, roditelji će prihvatiti vaša pravila. Samo im to jasno recite, po cenu da ih udaljite iz svog života, ako to ne ispoštuju.
Npr. mlada žena može želeti da ostane kod majke, kada rodi svoje dete, kako bi imala njenu pomoć, ne bi morala da nalazi dadilju. Ako se majka meša u njen odnos sa detetom i mužem, onda je cena te pomoći previsoka ! Isto važi i za ,,mamine sinove“.
Kada jednom dostignete kvalitet života kojim ste zadovoljni , možete pomagati svojim roditeljima , ne zato što ste dužni, već zato što ste u prilici i to istinski hoćete i želite.
Marica Stojković