Oduvek sam bila fascinirana ljudskom vrstom, posebno ljudskim umom. Za studije psihologije sam se odlučila bez ijednog časa psihologije. Jednostavno sam znala da je to moj put. Zapravo, moj jedini put, nakon što sam odustala od profesionalnog bavljenja muzikom ,,jer sam bila isuviše mlada da putujem van svog rodnog mesta, kako bih upisala srednju muzičku školu“, po proceni mojih roditelja, naravno. Onda sam, na kratko, pevala u jednom lokalnom bendu, bolje reći, snimala u studiju i došla najdalje do radio emisije Ljube Ninkovića , koji je imao entuzijazam da predstavlja demo bendove iz čitave Srbije. Ubrzo sam napustila bend, zbog porodičnih okolnosti, tačnije preseljenja u Beograd. Nisam bila dovoljno istrajna i hrabra da tada, u drugoj godini srednje škole, nekako nastavim svoje formalno muzičko obrazovanje. Verovatno sam baš zato beskrajno zahvalna svojim roditeljima što se kasnije više uopšte nisu mešali u moj izbor studija.
Osim ljubavi prema psihologiji i muzici, oduvek sam imala posebno interesovanje za decu i partnerske odnose. Tako da sam ostvarivala sve to zajedno, bez nekog uobičajenog reda …
Upisala studije, udala se, rodila dvoje dece, završila studije, počela da radim u školi (opet sa decom) , odmah započela i četvorogodišnju psihoterapijsku edukaciju (za racionalno emotivno bihejvioralnu terapiju – REBT, američkog psihologa i psihoterapeuta Alberta Elisa, u pridruženom centru u Beogradu ), a zatim i praksu (sa odraslima i decom).
Oduvek su učenje i životno iskustvo išli nekako uporedo i neraskidivo.
Moje tradicionalno vaspitanje je jačalo privrženost porodici, ali mi je veoma štetilo u partnerskim odnosima. Počela sam da odustajem od sebe, da sebe stavljam u drugi plan, jer me je navodno ,,žrtvovanje za porodicu“ činilo srećnom i ispunjenom. Bar sam ja verovala da je to tako. Pri tome, to niko od mene nije tražio , ni suprug, ni deca … Ja sam to donela i nosila sa sobom, taj svoj skript.
Moja porodica je imala u iskustvu dva duža boravka u inostranstvu (u Vašingtonu i Moskvi) i to je značilo mnogo lepog i mnogo izazova za sve nas. Upoznavali smo ljude iz čitavog sveta, posećivali nova mesta , učili strane jezike, učili da se adaptiramo na korenite selidbe, odlaske i povratke. Nakon tih i još nekih intimnih iskustava i vrhunskih životnih dogadjaja , nikada više nisam poželela da se vratim u zonu komfora, bar ne zadugo. Tehnike meditacije i razne, uglavnom stručne, knjige koje sam pročitala su mi pomogle da sačuvam balans, da prevazidjem nezadovoljstvo i bolest koja je došla kao nusprodukt mog nepotrebnog odricanja od sebe.
U poslednje tri godine sam prošla moćnu ličnu transformaciju kroz vešemesečni Intenziv ,,Vreme za tvoju sreću je sada “ (Vadima Kurkina, savremenog psihologa iz Sank Peterburga), u okviru kojeg sam dobila individualne seanse (sa izvrsnom mladom ukrajinkom Marinom Pravdjuk). Ona je upravo primenila ovu volšebnu tehniku, koja me je osvojila istog momenta. Njoj dugujem zahvalnost za to što sam uskoro i sama prošla bazični, napredni i master nivo obuke za rad sa Metaforičkim asocijativnim kartama ,,Put ka sebi“ (kod samog tvorca pomenute tehnike, Konstantina Davlatova, jednog od deset najtraženijih psihologa u Moskvi).
Sada iznova srećem i upoznajem neke divne ljude, pažljivo širim svoj krug prijatelja, brižno čuvam one stare, a poneki i nisu opstali.
I trenutno učim, prolazim nove programe i obuke u oblasti partnerskih odnosa i ne želim da se zaustavim … Ustvari želim da ponudim nekoliko programa ili sesija za one koji žele ozbiljnije promene, a ne samo da lakše podnesu stvarnost ili idu od predavanja do predavanja, nakon kojih se ništa suštinski neće promeniti u njihovim životima .
Kako se osećam ? Svakako ! Kao i većini ljudi nije mi strana tuga, razočarenje, povremena slabost, ali više od svega se radujem životu i svakom novom iskustvu. Uživam u tom svom putovanju više nego ikad i , jednostavno, želim da to podelim sa vama. Zato sam ovde, gde jesam …